Пустоловине

МАЛА ЕКСПЕДИЦИЈА „НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ” У ПЕЋИНАМА ФРУШКЕ
Дубоко у утроби планине
Знали смо да број од седам до сада тамо откривених пећина није коначан. И да се једна налази изнад Старог Хопова, друга изнад Рековца, трећа на Поповици, па испод Поповог чота, па код шакотиначког водопада, две код Лежимира... Али нисмо знали шта нас у њима заиста чека и колико куражи да спакујемо за понети. Искусни планинари и спелеолози из новосадског друштва „Железничар” знали су све, па и то

Текст и фотографије: Марина Горски

Чланови Планинарско-смучарског друштва „Железничар” и Лазар Попара, тренер националног разреда Србије у спортској грани планинарство, дисциплини високогорство, и ми, заљубљеници у Фрушку, познајемо се по пасији: уживању у природним лепотама Националног парка „Фрушка гора”.
Нисмо сви вешти попут Лазара Попаре. Можда се питате и како је могуће оспособити се за алпинисту високогорја када је Фрушка гора толика колика је, 539 метара надморске висине на Црвеном чоту.
– Поред литице испод петроварадинске тврђаве, код самог улаза у тунел. Имамо и вежбалиште на Орловом бојишту код Поповице. Постоје и многе пећине у овој нашој гори које нас маме лепотом, али и омогућавају и да стичемо алпинистичке вештине – прича нам Лазар Попара. – Када стекнемо искуства и утренираност, спремни смо и за освајање високих планина. До сада је наше друштво организовало четрдесетак експедиција у разно крајеве, чак и на Евересту. Али све полази одавде.
Лазар Попара уприличио нам је несвакидашњу авантуру: откривање тајни у дубинама Фрушке горе. Знали смо да број од седам до сада откривених пећина на Фрушкој гори није коначан. Знали смо да се једна налази на тридесетак метара изнад манастира Старо Хопово, једна на Поповици, такозвана Перина пећина, да је Гргуревачка јама испод Поповог чота код села Гргуревци, да су две пећине код села Лежимир, а Мартинова пећина код шакотиначког водопада... Али, мислили смо да ћемо у свом првом спелеолошком истраживачком дану посетити само Перину пећину и Бели мајдан. Искусни Лазар Попара, пак, добро је знао у шта се упуштамо.
Изнад манастира Раковац открива нам се природна галерија. Заправо, стубови носе читаво брдо, а ми засењени зарањамо под тај претешки свод без страха, несвесни терета над својим главама.
– На овим лепом локалитету, такозваном Белом мајдану, годинама је вађен бели украсни камен за изградњу манастира и околних кућа. Тако је настала ова невероватна галерија – прича Попара и тражи да се не задржавамо испод тешког свода-брда.
Вратили смо се на Поповицу и од планинарског дома, маркираним путем, „стазом здравља” обележеном црвеним срцима у белим круговима, нацртаним по стаблима дрвећа, па уз такозвану Славичину стазу дужине три километра и друге кишом натопљене путељке, ходили до Орловог бојишта. Та стрма литица-видиковац није случајно тако названа. Орао крсташ (aquila heliaca), недодирљив и оштроок, кружио је високо изнад наших глава.

С БРДОМ НА ПЛЕЋИМА

Онда следи нагли обрт. После орловске висине, недогледа и осећаја слободе, чека нас увлачење у тесну, влажну пећину од лапорца и друштво слепих мишева – осећај клаустрофобије, ледени жмарци и ружне асоцијације. Улаз је попут претећих полуотворених усана, али изнад не пише: „Ко уђе кајаће се, ко не уђе кајаће се.”
– Једна легенда из 1820. каже да је богати трговац платио неким људима да копају у овој пећини – упућује нас Лазар Попара. – Сваке суботе и недеље он би се враћао са замотуљком у стиснутој шаци. Сељаци су мислили да се радило о злату. Није доказано да је тако било некада. Доказано је да од злата нема ни трага сада. Пећина је јамског типа, поткапина: дужине око 70 метара, висине (дубине) око 15 метара. У првом делу налазе се два сужења: код самог улаза и након четири метра. Могуће је проћи само у лежећем положају, пузећи, носем готово додирујући строп.
Тако и би. Једва смо упузали кроз отвор, капуљачама штитили косу од слепих мишева, чучећки догегатали до дела на којем је урезана петокрака и крај ње година 1943. Из времена кад се говорило: „Пушку, па у Фрушку!”
Након педесетак метара долазимо до „бунара”, вертикалног отвора дубине око четири метра. Спуштамо се до дна.
– Све што се може видети до „бунара” дело је природе. Ово је вртача; потоци су спирањем материјала током флувијалне ерозије учинили да се прошири пукотина која је већ постојала. У самом „бунару”, пак, примећујемо учинак нечијих руку. Како у пећини има лапорца, вероватно је копано да би се до њега долазило. Једнаки ходници се одавде рачвају на три стране, у дубине, али тамо нећемо залазити.
Пре излаза, ка којем смо брзали, у проширењу где се могло седети, Лазар Попара нам је показивао под прстима, in vivo:
– Видимо да је стена влажна. Како је ово стена типа поткапине, са површине лагано продире вода у доње слојеве, па имамо типичан пример како пролази кроз лапорац. Ово је, практично, цемент. Видите, има овде одваљених комада, чак громада. Било је урушавања, али и неразумног одламања. Авантуристи не знају шта раде и у какву опасност себе доводе.

КУГЛА У ЦРНОМ РУКАВУ

Савладане су многе лекције, адреналин је дивљао, искуство непоновљиво. Дословно непоновљиво. Не бих то поновила никад, најпре из одговорности према својој деци. Хвала Богу, имам причу, а и плаветни свод над собом. Пишем, дакле, јесам.
Па ипак, већ сутрадан смо овде, испред Гргуревачке јаме. Дошли смо асфалтним путем од Беочина до Црвеног чота, па онда до омладинског одмаралишта „Летенка”, па до Поповог чота, онда још два и по километра до старе шумарске куће, па 200 метара лево напуштеним колским путем на плато испод пећине. Требало је прећи још педесетак метара. Ући или не?
Лазар Попара прича:
– Када је 1961. пронађена ова пећина, њен отвор био је око шест метара. Али, пошто је овде вађен камен, све се обрушило. Да путници намерници не би залутали и упали у ову јаму-пећину, постављена је троугла метална капија. Но она је негде нестала. Једно време зјапио је незаштићени отвор пећине, а онда га је Национални парк „Фрушка гора” поново осигурао.
Не дозволивши даља премишљања, чланови алпинистичког друштва „Железничар” опремише ме потребним реквизитима. И опет бејах у трбуху Фрушке горе, са још двојицом одважних.
Централну дворану Попове или Гргуревачке јаме, широку око четири и дубоку око шест метара, обасјаше снажне лампе.
– Овде имамо сав пећински накит – указује Попара. – Таложењем калцијум бикарбоната, формирани су стакалтити и сталагмити. Ту је и накит у облику корала и гроздова, што је карактеристично за ову централну дворану. Пећина се даље сужава попут левка. Иза мене је амбис од 10–11 метара који се такође сужава, па је у доњем делу свега 60 центиметара ширине. Овде је и један урушен канал који је, по свој прилици, водио у дубину пећине која нам је сада недоступна. Потом се Лазар Попара окренуо и савршено вешто завукао у амбис, личећи на светлећу куглу која нестаје у црном рукаву.

КРОЗ ЛАЗАРЕВЕ ОЧИ

Из Гргуревачке јаме изашли смо мање испрепадани него претходног дана, јер је и она мање тешка од Перине. Сматрала сам да су лежимирске пећине, ка којима настављамо, још приступачније. Да је моје убеђење било неосновано, показала је и Лазарева одлука да у једну од њих уђе сам. Нама је следовало само мало предавање:
– Сада се налазимо на улазу једне од лежимирских пећина, на јужним падинама врха Чотови, са леве стране Партизанског пута. Крене се према селу Лежимир и након три километра скрене десно према Дубоком долу. То је ова долина испод нас, по којој и пећина носи назив.
Попара у пећини, у скривеном свету, борави сам, не више од двадесет минута. Када је изашао, прича:
– У пећини, на жалост, више нема сталактита и сталагмита, али има украса попут корала, који су изузетно оштри. Доста је обрушеног материјала који може да се обиђе са леве стране. После четири метра опрезног пузања долази се до проширења, мале дворане широке четири метра. Кад се прође кроз ову дворану, око осам метара од улаза у пећину, постоји један „оџак” или „бунар”. Кроз њега би се могао спустити неко мањи од мене, без алпинистичке опреме...
Пећина звана Слобина налази на самом улазу у село Лежимир, тачно између две градине, два врха. Улаз у пећину је испод Велике градине (303 метра надморске висине). Преко пута је врх Мала градина (256 метара надморске висине). И овде су Лазареве очи биле и наше.
Мартинова пећина ће нас још чекати. Нек се слегну утисци, скупи времена, саберу куражи. Чланови Планинарско-смучарског друштва „Железничар” биће спремни да нас опет поведу.

***

Слобина пећина
– Ова пећина, на улазу у Лежимир, дубока је 20 метара – прича Лазар Попара. – Има пећинског накита, али је, стицајем околности, дошло до урушавања. Почело је откопавање, додуше споро. Требало би да се откопа још два-три метра, па би се могло прићи дворани и наставити даље кроз пећину. Име је добила по мештанину Слободану који је много раније почео откопавања јер су се и његова деца играла овде. Прича се да су се давно и мештани овде сакривали овде од Турака.

***

Захватити плућима, као крчагом
И ви се можете придружити члановима Планинарско-смучарског друштва „Железничар” сваке суботе и недеље, понекад и средом. Обележеним планинарским и пешачким стазама водиће вас по Фрушкој, гори на којој се здравље може плућима захватити. А „Железничар” потражите на Тргу галерија 4, у Новом Саду. И на интернету, наравно.